…Nije mi nikad rekao selam prvi… nije mi se nasmijao… nije me ni pogledao kao prijatelja… a opet me nervirao… Ne zato što je bio loš… nego zato što je bio drugačiji… imao je viška pokreta… viška prisutnosti… bio je nemiran – a ja sam tada volio mir… Nije kršio nijedan adab… nije rušio nijedno pravilo… ali sam ga – izbjegavao… Možda se naše duše nisu prepoznale… jer nisu sve duše jedna drugoj bliske… Dolazio je s vremena na vrijeme… sjedio u istom mesdžidu… ne često – ali dovoljno da mi zasmeta… A ja sam se povlačio… u sebe… u knjige… govorio sebi da je to prolazno… da će prestati dolaziti… Ali nije prestao on… nego ja… prestao sam da ga gledam istim očima Jer jednog dana… priđe… i pruži mi miris… Bez riječi… bez predstavljanja… bez objašnjenja. Samo poklon. Jedan onaj mali džepni miris… možda nije trajao ni do akšama… Ali je mirisao – dušom. U tom trenutku… više me nije nervirao… čak sam ga zavolio… ne zbog riječi, ne zbog poznanstva… nego zbog geste… Zar nije rekao Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem: „Poklanjajte – voljećete se.“ Sedam godina ga nisam vidio… ne znam ni gdje je… ni šta radi… ali kad naiđe sličan miris – vrati mi se… Ne on… nego ono što je ostavio… Miris duše… Nisu svi parfemi za kožu… neki su za srce… Nisu svi susreti za prijateljstvo… neki su za podsjetnik… Gospodaru… učini da naša djela mirišu sunnetom… a ne ambalažom… da ono što ostavimo – traje… ne 24 sata… nego 10 godina… možda i više… možda do Dženneta…