…davno je to bilo… počeo sam se „vjerski osvješćivati“… goruće srce… sjaj u očima… knjiga u ruci… i osjećaj da sam stigao… prvu knjigu kad sam pročitao – bio sam učeniji od rejsa… drugu – nadmašio sam zeničkog muftiju… treću – znao sam više od glavnog imama… četvrtu – gledao sam s visine i na lokalnog hatiba… petu… tu sam prvi put pročitao – sebe… Shvatio sam da nisam bio učeniji od drugih… nego zaljubljen u vlastiti odraz na koricama knjige… nisam tražio istinu – tražio sam potvrdu… znanje me nije uzdiglo – nego ogolilo… skidalo je sa mene sloj po sloj umišljene veličine… dok nije ostalo ono što nisam želio vidjeti… neznanje koje zna da ne zna – i baš zato traži… Jer prva stvar koju znanje sruši… nije neznanje drugih… nego iluzija o vlastitoj veličini… zato danas više šutim nego što govorim… više pitam nego što tvrdim… više se bojim svoga ega – nego tuđih zabluda… znanje više ne nosim kao odoru – nego kao amanet… ne ulazim da presuđujem – nego da se popravim… i ne zavidim onima koji znaju više – nego dovim… da nas znanje zajedno približi Allahu… Jer nije cilj da znaš – nego da te znanje promijeni… da tvoje srce bude mekše… a ne tvrđe… da tvoj jezik bude tiši… a dova glasnija… da tvoje ponašanje bude putokaz… a ne prepreka… i da tvoje prisustvo bude rahmet – a ne pritisak… Ako te znanje čini ponosnim… pa gledaš druge s visine… nisi naučio ono što je najvažnije… znanje je daija – ne sudija… svjetlo – ne reflektor na tuđe mahane… i najljepše je… kad se ne vidi u riječima… nego u ponašanju… Allahu… učini da naše znanje bude dokaz za nas… a ne protiv nas… ne dozvoli da nas znanje učini oholima… nego nam njime povećaj skromnost… iskrenost… i čvrsto uvjerenje… otvori nam vrata razumijevanja – kao što si ih otvorio Svojim iskrenim robovima… ne prepusti nas našim dušama ni koliko treptaj oka… učini naša srca skrušenim… naša djela iskrenim… a naš kraj – lijepim završetkom u Tvom zadovoljstvu…